У нед‌јељу, 27.септембра, на празник Воздвижења Часног крста, у Цркви Св. Николе у Котору служена је света литургија на којој је бесједио отац Немања Кривокапић.

„У име Оца и Сина и Светога Духа.  На данашњи дан, Православна црква прославља велики празник — прославља Часни Крст, и због тога га свечано постављамо у центар цркве, клањамо му се и цјеливамо га. Овај празник зове се Воздвижење Часног Крста. Воздвижење значи уздизање, свечано постављање Часног Крста.  

А тиче се, прије свега, догађаја проналажења Часног Крста у Јерусалиму, али не само тог догађаја, него и још неколико историјских догађаја у вези са Крстом.  

Прије свега, као што сам рекао, прослављамо дан када су цар Константин и његова мајка, царица Јелена, пронашли Часни Крст у Јерусалиму. То је било у 4. вијеку. Хришћани су тек у 4. вијеку дочекали да се пронађе Часни Крст — није одмах пронађен зато што није било једноставно хришћанима да исповиједају хришћанску вјеру у прва три вијека, зато што су цареви до тада били многобошци, па су хришћане прогонили и убијали. Тек доласком цара Константина и његове побожне мајке, царице Јелене, хришћанство добија могућност да се јавно исповиједа вјера. Тек тада почињу да се граде цркве. До тада није било цркава, окупљали су се по собама, кућама, гробовима, катакомбама, ту се молили и служили литургије, а од цара Константина па надаље и за хришћане је настала слобода. Његова мајка, царица Јелена, је пожељела да се пронађе часни Крст, па су отишли у Јерусалим, распитали се где би то могло да буде, показали су им гд‌је је та Голгота гд‌је је разапет Господ Исус Христос. Међутим, ту је био саграђен један многобожачки храм.  

 Срушили су тај храм, склонили га и заиста усред успјели да пронађу Часни Крст. Свечано су га унијели у Јерусалим и то је тај велики празник који на данашњи дан прослављамо.  

Такође, сјећамо се на данашњи дан и догађаја када је у 7. вијеку цар Ираклије вратио Часни Крст у Јерусалим послије једне битке са Персијанцима. Наиме, Персијанци су однијели Крст као трофеј у Персију, а онда је цар Ираклије  поново побиједио Персијанце и свечано вратио  Крст у Јерусалим. По предању, цар је хтио свечано да унесе Крст оним путем куда га је носио Господ Исус Христос улицама Јерусалима, али једноставно није могао физички, нешто га је спречавало. Патријарх је видио анђела који му је објавио да је тим путем носио Господ тај Крст, али не у свечаном од‌јелу, него бос и у скромном од‌јелу и да је носио крст на раменима. Тако да је онда на тај начин и цар понио Крст,  да би га свечано уздигли и прославили.  

Сјећамо се такође још једног догађаја, такође везаног за Крст и цара Константина  — када је у бици против многобожачког цара Максенција цар Константин угледао на небу знак Крста и писало је: ’Овим побјеђуј.’

Због чега се то догодило? Зато што то није била само једна битка једног цара против другог цара, него је то била битка добра против зла. Цар Максенције био је многобожац и гонитељ хришћана. И није само то, него је  његово многобоштво и приношење жртава било такво да су жртвовали и дјецу и труднице, тако да је то више личило на сатанизам него на многобоштво. Зато што је мрзио хришћане и гонио их, борба против тог цара је била борба добра против зла. Зато се Бог јавио и помогао му, и дао му знак крста којим ће побиједити непријатеља. Овај знак Крста је цар Константин дао војницима да ставе на штитове. Дакле, то није само једна побједа, него побједа доброга над злом, а нама подсећање да у борби против зла имамо Крст као снажан симбол, не само симбол, него оружје побједе против зла.  

Зашто онда на данашњи дан постимо? Зато што је свако сјећање на Крст заправо сјећање на страдање Господа Исуса Христа. Чули смо да и Јеванђеље које смо сада прочитали, детаљно описује догађај распећа Господа Исуса Христа, када су Му судили, осудили Га и разапели на Крсту.  

Дакле, увијек када се сјећамо Крста, сјећамо се и страдања Христовог. Зато и постимо, да на неки начин састрадавамо са Христом који је страдао за нас.

Али, да ли је то тужан празник? Није! Радостан је празник зато што распеће и страдање никада не иду сами за себе, него увијек заједно са Васкрсењем. Јер је Христос страдао да би васкрсао. То је било планирано да дође да страда да би васкрсао. Јер да би наш људски род спасио, било је потребно да се побиједи смрт. А смрт је могла да се побједи само Васкрсењем. И тако, као прави Бог и прави човјек, разапет је, умро, али и васкрсао, побиједио смрт!  

Зато се, када се сјећамо свих ових догађаја, увијек сјећамо, прије свега и Васкрсења. Страдао је да би могао да васкрсне и нама да спасење. Пјевали смо сад малоприје дивну пјесму: ’Крсту твоме клањамо се Владико, и васкрсење твоје појемо и славимо.’ То двоје увијек иде заједно.  

Тако је Господ Бог Васкрсењем побиједио смрт, а Васкрсењем такође даровао нам и спасење. Али, даровао нам је и Крст као силно оружје у борби против злих сила. И зато пјевамо у оној пјесми црквеној: ’Крст је сила и знамење, Крст је спасење.’  

Па нека би Господ Бог силом Часног Крста, који је победио смрт, и нама даровао живот вјечни. Амин!“, поручио је о. Немања.