По ријечима владике Григорија човјек постоји само са другим, поред другога и уз другога, као извора свог постојања и бића. 

“Без потврде другога човјека не можемо да кажемо да постојимо”, рекао је владика Григирије, митрополит њемачки, архиепископ диселдорфско-берлински, доктор теолошких наука, писац и колумниста јуче на промоцији књиге бесједа „Једни другима потребни“, одржаној у порти Цркве Св. Николе у организацији Српске православне црквене општине которске. 

“Негација је страшна - кад нас неко негира, кад ми негирамо другога, кад вријеђамо другога, кад говоримо ружне ствари другоме. Има један филозоф Левинас, који је казао једну много лијепу мисао, реченицу која се мене много свиђа: “Немој никад да заборавиш да те кроз очи другога гледају очи другога са великим Д”. Увијек нас, кроз очи другога, гледају и Божије очи. Кад вријеђаш другога, вријеђаш Бога, али кад вријеђаш Бога, ти у ствари увијек вријеђаш себе и повријеђујеш себе као икону Божију. Ви кад кажете ружну ријеч неком човјеку, то је као да ову цркву ударите страшним маљем у овај један камен, па још једну ријеч, па још једну ријеч, па избијете тај камен. Замислите сад цркву којој је избијен један, два, три ова камена. Како је то страшно. Замислите човјека коме сваки дан неко говори ружне ријечи, како га то дестабилизује, растројава, уништава га, разбија га... А ми тако олако користимо тешке ријечи. Лаж је разорна и тешка ријеч је разорна и зато је увијек важно да пазимо на ријечи”, казао је владика Григорије. 

Присјетио се бесједе на гробу пријатеља који је извршио самубиство. 

“Потресна прича. Био је јако добар човјек из једне јако угледне племените породице. Ја, кад год бих долазио у Требиње у последњих седам - осам година, срео би ме на том тргу, на тој пијаци Требињској и рекао “ма хајде дођи, што не дођеш”, а ја бих га, по некој инерцији, увијек питао “како си”. Имао је једну страшну болест а онда оздравио, али се плашио да ће се вратити та несрећна болест од које су многи људи отишли. А ја, имао сам другог посла. Мислио сам, у ствари, да имам другог посла. И онда сам једног дана дошао и неко ми је рекао да је он извршио самобиство. Отишао сам на сахрану, на које свештеници не иду. Његов син ми је пришао и рекао: “знаш ли ти колико је он тебе волио, хоћеш ли да  кажеш нешто”. Причао сам о томе како ми једни другима кажемо “како си”, а у ствари уопште не сачекамо одговор и како нас некад неко зове из дубине душе да дођемо код њега и ми не дођемо. Обратио сам се тим људима у том насељу и рекао им да смо ми тако тврди људи и да смо ми некако поносни из неког чудног разлога и нећемо једним другима да откријемо нашу потребу за оним другим. И тад, када сам изговорио “тако смо потребни једни другима”, ја сам видио да су се они, ти двометраши, некако уплашили те ријечи. И онда сам дуго размишљао и касније, кад смо правили ову књигу, кад сам читао ту бесједу, рекао сам - “ово ће бити наслов”, рекао је владика Григорије. 

О књизи „Једни другима потребни“ говорио је протојереј -ставрофор Борис Брајовић, који је у својим забиљешкама записао да је владика Григорије и као монах био одличан слушалац ријечи. 

“Био је напрегнути слушалац ријечи, а из пажљивог слушаоца ријечи рађа се и сјајан бесједник и сјајан говорник. Грци су, кад је нешто тако прелијепо, а то су била та узвишења као Пантеон, мјесто одакле све можете вид‌јети, говорили да је то све пуно богова. Били су фасцинирани тиме. Два су важна мјеста за искуство људског постојања у данашњем свијету из кога владика Григорије покушава да приближи, пробуди неке духовне координате смисла сваког човека и преко својих романа, али и преко и беседа. То су ова пјацета, ова порта или мали трг на којем се налазимо и храм. То су два кључна топоса европске цивилизације. А зашто су кључна? Трг је мјесто гд‌је се те координате смисла једног града укрштају, зато што је срце сваког града трг, зато што се на тргу сусрећу људи и то је смисао града - сусрет људи. У антици су постојали и они који су на трговину, као што је данас Хајд парк, говорили и опасне ствари, али оне које су биле у одбрану заједнице која је важнија од саме грађевине. Платон каже да град чини љепота и жеља за бесмртношћу. Ми смо данас изгубили град, остао је само храм. Бојим се да и у храму ова жестина из ових зидова не уведе да храм не постане јавни простор у коме и супростављени гласови могу да се истрпе. Владика Григорије је говорио да многи пријатељи, а и понеки  непријатељи, његову ријеч не разумију. Још мање су разумијели ријеч његовог духовног оца, владике Атанасија, али је он то некако носио “рањав”, како би то рекао за Бору Станковића један писац. Владика Григорија то носи и кроз ове романе, покушавајући да допре до срца. А срце, како говори Св. Сава у оној бесједи, најзначајнијој нашој бесједи у српском народу, спасовданској: “Срце нико не може да контролише”, казао је о. Борис Брајовић. 

Модераторка вечери проф. Љиљана Чолан казала је да  је владика Григорије до сада већ издао неколико књига: „ Бити са другим“ ( прилагођена верзија докторске дисертације - Релациона онтологија Јована Зизјуласа, одбрањене 2014. године) је монографија штампана 2018, која надилази уобичајени теолошки трактат и говори, како сам владика каже, о сложености односа и веза на којима почива свијет, који је једновремено рајска долина и долина плача, а говори и о посебности записивања свега онога што један интелектуалац отвореног ума и срца открива и сазнаје и животним и читалачким искуством.

У књизи „ Гледајмо се у очи“, објављеној 2019. године, разговора се на различите теме из биографије самог владике, разговара се о односу Цркве и друштва, у књизи има бесједа, текстова путоказа и знакова поред пута, ту су свједочанстава људи различитих вјероисповијести и занимања који су се сусрели са владиком Григоријем. Овом приликом истакла бих мисао нашег књижевника и преводиоца, академика Љубомира Симовића који у предговору књиге истиче да је наш владика поред државних и црквених образовних институција морао завршити и неку посебну школи. Та школа у којој су се училе „тешке, сурове и драматичне лекције“ била је Херцеговина. Можда је управо та школа утицала да Владика као свој животни мото истиче ријечи Светог Игњатија Богоносца: „ Добар борац прима ударце и побјеђује.“

Збирка прича „ Преко прага“ (2017) открива пишчев истанчан осјећај и емпатију према људима херцеговачког простора с краја 20. вијека, као и његову потребу да успостави равнотежу „ између два грама зла и једног грама добра“ на том простору. Осјећамо у овим причама настављача приповиједне традиције Петра Кочића, И.Андрића, М.Селимовића...

Роман „ Небеска дворишта“ (2022) посвећен је свим друговима и другарицама из пишчевог живота, ти људи су постали јунаци његовог романа, суочени са пошастима рата, задржали су љепоту Планинице у себи, донијели велике одлуке и д‌јелима показали своју љубав према животу.

О питањима вјере, љубави, рата, мира, светости, славе, наде, бола, патње, пријатељства, покајања, опроштаја промишља се у књизи „Странац у шуми“ (2024). Овом књигом владика је подијелио са читаоцима драгоцјено искуство монашког живота у Острогу и Тврдошу. А све што имамо само је наше ако га несебично подијелимо са другима. Тако је ова књига постала велики дар који се даље преноси (дарује) читањем”.

И књигу „Једни другима потребни“ доживљавам као посебан дар. Владика Григорије дарује себе другима својим бесједама. Оне нису поређане хронолошким редом. Тематски су обједињене у седам композиционих дијелова, а читаоцима је дато да се слободно крећу кроз књигу, и да бирају начин на који ће је читати. У сваком тексту је неминован сусрет са Богом који је увијек апсолутна љубав.

Наиме, сви смо ми боготражитељи, у знању или незнању. Сви трагамо за Божјом свјетлошћу, јер је то она свјетлост што исцјељује.

Свјетлост што исцјељује – управо је тако именована и бесједа у књизи, изговорена у Острогу 12. маја 2024. године. У тој бесједи владика прави аналогију. Пећина пред којом је подсјећа га на Витлејемску пећину, а свети гроб у којем су мошти Светог Василија личи на онај гроб који је Јосиф Ариматејац поклонио да се у њега сахрани распети Господ Исус Христос. Ово мјесто је подсјећање на скромност, на смирење, али и на чињеницу да је из гроба засијала свјетлост, да је Бог смрћу побједио смрт. Свјетлост је засијала у тами Христовог гроба, у тами ноћи, у тами људског срца, у тами међуљудске мржње... Пред тим мјестом боготражитељи су дошли да приме свјетлост, а да бисмо примили свјетлост морамо се припремити за њу.
Владика Григорије нас у овој књизи подсјећа на важност светиње ријечи, о којој је говорио наш блаженопочивши митрополит Амфилохије: „ Без ријечи нема нам живота. Кроз њу је све постало, њоме је све што постоји заквашено. Зато је све постојеће – словесно и рјечито, ликовито и сликовито. А човјек? Не само да је рјечито биће, него је по битију и по бивствовању – ријеч, живи и словесни свједок вјечног Слова. Зато никакво чудо што је у његовом језику сачувана, не само његова биографија и биографија свијета, него и радост исијавања и просијавања кроз његове вјечне Тајне. У ријечи је живот, али у ријечи је и смрт“”, казала је проф. Чолан. 

У дијелу књиге, насловљеном „ Из смрти у живот“, истакла је, сјећање је на митрополита Амфилохија, који је владику Григорија и замонашио под острошком стијеном. 

“Уз њега је „пастир душе ваше“, строги и неустрашиви владика Атанасије, меког и топлог срца, неуморан, строг, племенит... Светогорци су духовним очима вид‌јели у њему оличење смирења. Били сте његово духовно чедо, а он пастир душе ваше, а онда сте постали епископ херцеговачки и он вас је смирено прихватио као свог пастира.

Благословени смо што смо живјели у времену ова два велика и храбра духовника. Уз оца Мома Кривокапића они су као духовна чеда аве Јустина, снажили наш народ кад је било најпотребније”, казала је између осталог проф. Чолан.  

Бесједе владике Григорија су од Мостара и Требиња до Јасеновца, Брадине, Пребиловаца, Дечана и Острога до Њемачке.  

У наставку је дио из бесједе владике Григоприја “Нека ми буде по ријечи твојој” (Диселдорф, 6. јануара 2021):

“Драга браћо и сестре,

Срећан вам Бадњи дан – један од најљепших дана у години, један од најљепших дана у историји човјечанства, дан у којем је свијет обасјан највећом радошћу и највећом свјетлошћу.

(…) Док смо слушали данашње јеванђеље, открило нам се нешто невјероватно: открила нам се савршена Божја љубав према човјеку – љубав која се слила у једну личност међу људима. Та личност била је Мајка Божја, Пресвета Богородица, која је имала такво срце и такву утробу да је могла да прими Онога коме су и небеса била уска.

Мајка Божја у јеванђељу често стоји по страни – скромно, готово непримјетно. Могли бисмо помислити да је споредна личност. Али Она то није.

Једном приликом разговарао сам са једним човјеком, великим и кршним Херцеговцем. Није био побожан, али није био ни против Бога. Хтио је да разговарамо о вјери. Он је износио своје аргументе, ја своје. Он слаткорјечив, ја опрезан, трудећи се да говорим јасно и логично. И онда ми је рекао нешто необично: „Све у Цркви могу да одбацим – само не могу да одбацим ону икону Мајке Божје која држи дијете у наручју. Када је видим, повјерујем да је то нешто велико и свето.“

Једном сам, на аеродрому у Јерусалиму, видио једну Јеврејку како држи малог д‌јечака у наручју. И помислио сам: како би било да сам се у тој земљи нашао прије двије хиљаде година – можда бих угледао Марију, Мајку Христову, и њено дијете. За мене би то била иста слика као и ова данас, јер не бих знао ко су они – као што ни онда нико није знао ко је Марија, нити ко је Божји Син који лежи у њеним рукама. И та мисао ме је протресла до саме сржи бића”. 

Гостима и бројној публици, која је испратила књижевно вече, обратио се архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић поручивши да је сам назив књиге “Једни другима потребни” у хришћанском смислу био прави повод за лијепе мисли и сусрете. 

Предраг Николић

(Радио Котор)