Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 4. avgusta 2026. godine u Mrkonjić Gradu povodom Dan sećanja na stradale i prognane Srbe u „Oluji“
Preosvećni brate, vladiko Sergije, domaćine ove Bogom spasavane eparhije; braćo arhijereji, uvaženi predsedniče Republike Srbije; uvaženi predsedniče Republike Srpske; uvažena članice Predsedništva Bosne i Hercegovine; predsednici Skupština Republike Srbije i Republike Srpske; uvaženi predsedniče g. Dodik, dragi g. Kneževiću; draga duhovna deco, deco Svetog Save, dični Krajišnici, pomaže Bog svima!
Iz godine u godinu sabiramo smo se na različitim mestima da molitveno pomenemo nevino postradale u strašnom progonu našeg naroda sa vekovnih ognjišta nazvanom „Oluja“ i zagrlimo sve koji i danas nose ranu tog nebivalog izgnanstva na tlu Evrope u dvadesetom veku.
Večeras ovde, u Mrkonjić Gradu, neću tražiti nove reči u odnosu na one koje smo ranije izgovorili, jer istina ostaje ista, bol ne prestaje protokom vremena, a naša obaveza da pred Bogom pamtimo svoje srodnike stradalnike ostaje trajna i nepromenjiva.
Ovde, u Mrkonjić Gradu, koji i sam nosi duboke rane stradanja, večeras nas je sabrala ljubav prema našim mučenicima, srodnicima, susedima i sunarodnicima koji su tokom užasnog progona sa svojih vekovnih ognjišta sa prostora Dalmacije, Like, Korduna i Banije avgusta 1995. godine nevino izgubili živote. Sa posebnim bolom sećamo se postradalih na Petrovačkoj cesti, gde su, u izbegličkoj koloni i na putu ka spasenju, stradali nedužni ljudi, starci, žene i deca.
Na njihovom stradanju, ali i na istrajnosti svih koji su poneli krst izgnanstva, ispunjavale su se reči Svetog apostola Pavla: „U svemu trpimo nevolje, ali nismo potišteni; zbunjeni smo, ali ne očajavamo; progonjeni, ali nismo ostavljeni; oboreni, ali ne pogubljeni“ (2 Kor 4, 8–9). Jer i onda kada su ostajali bez domova i zavičaja, naša izgnana braća i sestre nosili su u sebi veru da ih Gospod nije ostavio i nadu da zlo nema poslednju reč. Svih njih se večeras molitveno sećamo, moleći se Hristu Bogu, koji je postradao i sam na Krstu, ali i smrću pobedio smrt, da im daruje pokoj i život večni. Sećamo se i svih koji su pre trideset i jednu godinu napustili svoja vekovna ognjišta i u nepreglednim kolonama krenuli put Republike Srpske i Srbije, noseći u rukama ono najnužnije, a u srcima svoje domove, zavičaje, svetinje i grobove predaka.
Ovde nas je sabrala želja da molitveno pamtimo nevine žrtve i stradalnike iz našeg roda, jer molitva je najdublji i najdostojniji oblik pamćenja. Molitva pred lice Božje uznosi i bol žrtve, ali i ranu onoga koji pamti. Ona čuva istinu, a srce oslobađa od mržnje koja čoveka iznova vezuje za zlo.
Ova stradanja, kao i sećanje na sve gorke epizode naše mnogostradalne istorije, treba da nas, kao kršteni narod, opet iznova vrate onome što oduvek jesmo, vrate korenima, okrenu Bogu i upute jedne ka drugima kao braći i sestrama, kao zajednici, kao jednom i jedinstvenom narodu. Treba da nas uvedu u istinsko i dublje razumevanje reči Hristovih: „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“ (Mt 22, 39), pa i dalje i više od toga: „Ljubite neprijatelje svoje“ (Mt 5, 44).
I večeras zapovest o ljubavi prizivamo i u sećanje i u svoja srca. Pri tom, znamo da je čoveku teško da voli protivnika i neprijatelja. Do punoće takve ljubavi uzrastaju samo ohristovljeni ljudi, svetitelji Božji. Ipak, Hristova zapovest svakome od nas pokazuje put i poziva nas na neprestani podvig očišćenja srca od samoljublja i samodovoljnosti kako bismo u sebi umnožavali radost, ljubav i mir.
Zato osećam dužnost i odgovornost da ovog trenutka, kao i uvek sa trona Svetog Save, pozovem sve nas, njegove duhovne potomke ovog velikog svetitelja, da ne dozvolimo da nas umesto ljubavi prema bližnjem ophrve mržnja, da postane normalno ono što se danas, nažalost, često dešava među nama: da se bližnji pretvara u tuđina, da brat postane protivnik, a različitost da se pretvori u povod za neprijateljstvo; drugim rečima: da nam mržnja prema bližnjem, tj. mržnja među nama postane jedini prihvatljiv način života.
Zapovest Božja o ljubavi ima sasvim konkretan sadržaj. Ona nas upućuje na ljude sa kojima živimo. Ljubav dugujemo jedni drugima pre svega u porodici i u braku: supružnici jedni drugima, ljubav dugujemo svojim roditeljima i deci, braći i sestrama; zatim susedima, kolegama, sugrađanima, ljubav dugujemo svome narodu.
Učeći se ljubavi prema onima sa kojima neposredno delimo dar života, blagodaću Božjom postajemo sposobni da u svakom čoveku prepoznamo brata i ikonu Božju. Tek voleći svoje, voleći svoj narod postajemo sposobni da volimo druge, da volimo tuđe, da volimo i poštujemo druge ljude i druge narode.
Stoga, opet i opet se molim Gospodu i pozivam sve nas da budemo koliko god možemo iznad uskih, sebičnih i ideološki motivisanih partikularnih interesa i da se, u duhu hrišćanske i pravoslavne sabornosti, izdignemo iznad podela i razdora; pozivam ne svojim nego rečima apostola Pavla, velikog svetitelja Božjeg, koji je hrišćane u Korintu preklinjao: „Molim vas pak, braćo, imenom Gospoda našega Isusa Hrista da svi isto govorite, i da ne budu među vama razdori, nego da budete utvrđeni u istom razumu i istoj misli. Jer sam čuo za vas, braćo moja, da su među vama svađe“ (1 Kor 1, 10–11).
Ta reč apostola Pavla i danas je reč Crkve Hristove, reč Crkve Svetosavske, reč koja nas poziva da se prepoznamo kao braća, da praštamo i tražimo oproštaj jedni od drugih, da jedni drugima otvorimo srce i da znamo da niko nije višak, nego da je svako svakome potreban i da je svako dragocen. Pozvani smo da čuvamo mir i slogu među sobom, ali i da u miru, uzajamnom poštovanju i dobrosusedstvu živimo sa svim ljudima i narodima sa kojima delimo ovaj blagosloveni prostor.
Setimo se biblijske povesti o jevrejskom narodu, koji je negda četrdeset godina izgubljeno lutao kroz pustinju, učeći da pamti jedno, da pamti svoj Zavet i da svoju snagu traži u vernosti Bogu. Pustinja je bila škola u kojoj je narod iznova učio ko je i čiji je, odakle dolazi, koji mu je cilj i čemu je prizvan. Jer narod, ma koliko to bilo strašno i nepodnošljivo, ne propada pre svega onda kada ostane bez zemlje i doma svoga. Najdublji pad jednog naroda počinje pre toga, počinje onda kada taj narod zaboravi ko je, čiji je, koji mu je cilj i na kakvom zavetu je utemeljen.
Iz takvog zaborava rađaju se razdori, brat se udaljava od brata i iščezava sloga i jedinstvo bez kojih se teško može sačuvati bilo šta, a kamoli graditi. Zato je naše molitveno pamćenje u isti mah i čuvanje identiteta i čuvanje svoga zaveta i svesti o tome ko smo i šta smo. Pamteći svoje stradalnike i zavičaje, mi pamtimo ko smo, čiji smo i kome pripadamo. A pripadamo Hristu, Crkvi Njegovoj, jedni drugima, svetosavskom pravoslavnom srpskom narodu. Samo tako smo sabrani i onda kada smo rasejani, duhovno ukorenjeni i onda kada smo daleko od svojih ognjišta.
Pomolivši se opet i opet za našu braću i sestre postradale tokom nesrećnih avgustovskih dana 1995. godine, kao i za sve koji su napustili svoja vekovna ognjišta i krenuli putem izgnanstva, završimo i ovog puta naše slovo molitvenim vapajem blaženopočivšeg patrijarha Pavla:
„Gospode Isuse Hriste, Bože naš, primi ovo naše usrdno moljenje i oprosti nam sagrešenja naša. Pomozi nam, Ti, koji si radi spasenja sviju pošao na krst i smrt pretrpeo, da i među nama i u celom svetu mržnja ustupi mesto ljubavi, nemir – miru, žalost – radosti, da tih i miran život provedemo kao ljudi Tvoji i braća među sobom. Gospode mira i ljubavi, pomozi nam da se na put Tebi vratimo. Sačuvaj zemlju našu i narod od nepravde, nasilja, međusobne zavade i nesloge, i nemoj ukloniti svetnjak Crkve naše ispred Sebe. Jer si Ti Bog milosti, dobrote i čovekoljublja, i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin“.
Neka je večan pomen svoj našoj braći i sestrama koji su nevino postradali u strašnom progonu sa svojih vekovnih ognjišta, progonu nazvanom „Oluja“. Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse!
Izvor: SPC
.png)
