Свештеник др Оливер Суботић, управник Мисионарског од‌јељења Архиепископије београдско-карловачке, одржао је јуче предавање у порти  Цркве Св. Николе у Старом граду о важности родитељске улоге у времену “екранократије'', феномена који је описао као окупацију људског ума, односно разума, путем аудиовизуелних сензација, које долазе од екрана. 

Предавање је било конципирано на основу дводеценијског истраживања утицаја савремених информационо-комуникационих технологија на живот човјека и друштва, што је сабрано у књигама “Човек и технологија”, “Црква и глобализација”, “Информационо-контролисано друштво” и “Дигитални изазов”, које је предавач објавио у датом периоду. На предавању је било ријечи о томе шта је то екранократија, на који начин човјек постаје поданик екрана у информационој епохи, како научити родитеље да сами стекну унутрашњу слободу и сувереност према технологији која тако често поробљава човјека у наше вријеме, и, што је најважније, како да стечене добре навике према технологији пренесемо својој д‌јеци.

“Када кажем екран, не мисли се само на телевизијски, нити компјутерски екран, већ и на  таблете, смарт телефоне - рачунаре са телекомуникационим способностима. Главни механизам екранократије је да она не поробљава на силу. Она поробљава преко ужитка, јер нас нико не тјера да будемо поред екрана. Тај ужитак нас привлачи да стално будемо изложени утицају који долазе са те стране и да нас у једном тренутку, нажалост, учини и поданицима”, каже др Суботић.

Са друге стране, челни људи водећих свјетских компанија, које су допринијеле феноменима “дигиталног” свијета у којем данас живимо, имају другачији, “селективан приступ технологији, када су у питању д‌јеца и опште породично окружење”.

“ Новинар Њујорк Тајмса, Ник Болтон, 2010. године посјећује једног од најмоћнијих људи Силиконске долине, Стива Џобса. Долази код њега кући и очекује да ће тамо затећи један апсолутно технолошки простор, “тач-скринове”, најсавременије ријечи технике и томе слично. Међутим, Болтон бива запањен чињеницом јер наилази на један апсолутно другачији дом који има класични намјештај и, што је јако важно, одише породичном атмосфером. Оно што га посебно запањује је да ниједно дијете првог човјека компаније Ејпл није имало аипод. То је било запањујуће откриће за њега. Оно што је посебно на њега оставило утисак јесте да Стив Џобс свако вече са својом д‌јецом, послије вечере, за великим трпезаријским столом разговара на теме историје, друштва и томе слично, без телефона на столу. Џобс није био једини човјек који је имао селективан приступ технологији, када су у питању д‌јеца и опште породично окружење. Нека друга велика имена из ове области, попут Била Гејтса рецимо, имали су сличан мање или више рестриктиван приступ, селективан, и то нам даје до знања да у тој области постоји нешто што ми као родитељи треба да имамо виду. Јер, уколико су ови људи, авангарда ИТ свијета, поступали тако, то нам макар даје до знања да и ми треба да преиспитамо свој став”, казао је Суботић.

О погубном утицају екрана на д‌јецу и погрешном понашању родитеља у цијелој причи годинама уназад бави се доктор Ранко Рајовић.

“Мој драги пријатељ др Рајовић објашњава људима зашто је погубно по д‌јецу која неће развити динамичку акомодацију ока, до знатно већих посљедица јер у то вријеме треба да се развијају и синапсе у мозгу. Родитељи на тај начин (дајући д‌јеци чак и у најранијем узрасту уређаје, као што су паментни телефони, таблети, компјутери (прим.аут)  чине да се блокира развој можданих функција ђетета јер је мозак орган који се развија кроз активност. Дијете треба да  буде активно, да скаче, да се игра… Мислим да је велики проблем што родитељи несвјесно дају данак. Као што је некад постојао данак у крви, описан у роману “На Дринићу ћуприја”, гд‌је су мајке плакале, кукале, нарицале, кад су им узимали д‌јецу, данас имамо другу ситуацију. Родитељи добровољно дају д‌јецу “технолошкој аждаји”, што је специфичан данак у крви и то само због комфора, како би се погледала нека серија, нешто урадило… Дају д‌јеци таблет да их смири, како би они уживали. Постоји једна реченица, коју повремено родитељима кажем, да би их упозорио, а она гласи: “сваки следећи пут када то урадите, од таблета (уређаја) до таблета (медикамената) мали је корак”, нагласио је др. Оливер.

На питање зашто је дијете  “прикуцано” за таблете, одговара да је разлог допаминско-ендофрински ефекат, односно природни процес у мозгу када се заједно луче допамин (мотивација и награда) и ендорфин (смањење бола и осјећај еуфорије).

“И код нас се хормон среће, хормон задовољства, лучио кад смо били д‌јеца, али постепено. Ми нисмо сваки дан на дугме имали нешто, па ћемо да будемо “вау”. Па и кад смо имали те екране (телевизијске), сјећам се за Нову годину, кад су били филмски маратони, па чекате, јер има за два дана неки филм. Ја сам чекао кад је неки филм о Брус Лију, па то иде онако лагано, припремате се а онда, послије, када филм дође, то је врхунац и онда полако то пада. Тако је исто било и кад су рођендани у питању. Очекујете рођендан из дана у дан. Чекате да стигну дугари, па кад још отварате поклоне… И онда то полако пада, пада … Сад не. Сада су д‌јеца навикнута да одмах, у тренутку, дижу те хормоне. И ми заправо дрогирамо д‌јецу, не знајући ни што се дешава. Она расту и када дође у неку седамнесту, осамнесту годину, нема више што “да га ради” и мора да се узме нешто јаче. То је проблем који људи не увиђају. То је опасан проблем. Да би се ријешио треба имати селективан, критички оријентисан приступ - “може све али на кашикицу”, уз договор колико кад и због чега”, казао је између осталог о. Оливер Суботић.

Поздрављајући присутне, архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которки, протојереј - ставрофор Немања Кривокапић је најавио могућност да о. Оливер Суботић током ове године буде поново гост у Котору, гд‌је је иначе и писао неке од својих књига.

Организатор предавања била је Српска православна црквена општина Котор.

Предраг Николић

(Радио Котор)