Sveštenik dr Oliver Subotić, upravnik Misionarskog od‌jeljenja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, održao je juče predavanje u porti  Crkve Sv. Nikole u Starom gradu o važnosti roditeljske uloge u vremenu “ekranokratije'', fenomena koji je opisao kao okupaciju ljudskog uma, odnosno razuma, putem audiovizuelnih senzacija, koje dolaze od ekrana. 

Predavanje je bilo koncipirano na osnovu dvodecenijskog istraživanja uticaja savremenih informaciono-komunikacionih tehnologija na život čovjeka i društva, što je sabrano u knjigama “Čovek i tehnologija”, “Crkva i globalizacija”, “Informaciono-kontrolisano društvo” i “Digitalni izazov”, koje je predavač objavio u datom periodu. Na predavanju je bilo riječi o tome šta je to ekranokratija, na koji način čovjek postaje podanik ekrana u informacionoj epohi, kako naučiti roditelje da sami steknu unutrašnju slobodu i suverenost prema tehnologiji koja tako često porobljava čovjeka u naše vrijeme, i, što je najvažnije, kako da stečene dobre navike prema tehnologiji prenesemo svojoj d‌jeci.

“Kada kažem ekran, ne misli se samo na televizijski, niti kompjuterski ekran, već i na  tablete, smart telefone - računare sa telekomunikacionim sposobnostima. Glavni mehanizam ekranokratije je da ona ne porobljava na silu. Ona porobljava preko užitka, jer nas niko ne tjera da budemo pored ekrana. Taj užitak nas privlači da stalno budemo izloženi uticaju koji dolaze sa te strane i da nas u jednom trenutku, nažalost, učini i podanicima”, kaže dr Subotić.

Sa druge strane, čelni ljudi vodećih svjetskih kompanija, koje su doprinijele fenomenima “digitalnog” svijeta u kojem danas živimo, imaju drugačiji, “selektivan pristup tehnologiji, kada su u pitanju d‌jeca i opšte porodično okruženje”.

“ Novinar Njujork Tajmsa, Nik Bolton, 2010. godine posjećuje jednog od najmoćnijih ljudi Silikonske doline, Stiva Džobsa. Dolazi kod njega kući i očekuje da će tamo zateći jedan apsolutno tehnološki prostor, “tač-skrinove”, najsavremenije riječi tehnike i tome slično. Međutim, Bolton biva zapanjen činjenicom jer nailazi na jedan apsolutno drugačiji dom koji ima klasični namještaj i, što je jako važno, odiše porodičnom atmosferom. Ono što ga posebno zapanjuje je da nijedno dijete prvog čovjeka kompanije Ejpl nije imalo aipod. To je bilo zapanjujuće otkriće za njega. Ono što je posebno na njega ostavilo utisak jeste da Stiv Džobs svako veče sa svojom d‌jecom, poslije večere, za velikim trpezarijskim stolom razgovara na teme istorije, društva i tome slično, bez telefona na stolu. Džobs nije bio jedini čovjek koji je imao selektivan pristup tehnologiji, kada su u pitanju d‌jeca i opšte porodično okruženje. Neka druga velika imena iz ove oblasti, poput Bila Gejtsa recimo, imali su sličan manje ili više restriktivan pristup, selektivan, i to nam daje do znanja da u toj oblasti postoji nešto što mi kao roditelji treba da imamo vidu. Jer, ukoliko su ovi ljudi, avangarda IT svijeta, postupali tako, to nam makar daje do znanja da i mi treba da preispitamo svoj stav”, kazao je Subotić.

O pogubnom uticaju ekrana na d‌jecu i pogrešnom ponašanju roditelja u cijeloj priči godinama unazad bavi se doktor Ranko Rajović.

“Moj dragi prijatelj dr Rajović objašnjava ljudima zašto je pogubno po d‌jecu koja neće razviti dinamičku akomodaciju oka, do znatno većih posljedica jer u to vrijeme treba da se razvijaju i sinapse u mozgu. Roditelji na taj način (dajući d‌jeci čak i u najranijem uzrastu uređaje, kao što su pamentni telefoni, tableti, kompjuteri (prim.aut)  čine da se blokira razvoj moždanih funkcija đeteta jer je mozak organ koji se razvija kroz aktivnost. Dijete treba da  bude aktivno, da skače, da se igra… Mislim da je veliki problem što roditelji nesvjesno daju danak. Kao što je nekad postojao danak u krvi, opisan u romanu “Na Driniću ćuprija”, gd‌je su majke plakale, kukale, naricale, kad su im uzimali d‌jecu, danas imamo drugu situaciju. Roditelji dobrovoljno daju d‌jecu “tehnološkoj aždaji”, što je specifičan danak u krvi i to samo zbog komfora, kako bi se pogledala neka serija, nešto uradilo… Daju d‌jeci tablet da ih smiri, kako bi oni uživali. Postoji jedna rečenica, koju povremeno roditeljima kažem, da bi ih upozorio, a ona glasi: “svaki sledeći put kada to uradite, od tableta (uređaja) do tableta (medikamenata) mali je korak”, naglasio je dr. Oliver.

Na pitanje zašto je dijete  “prikucano” za tablete, odgovara da je razlog dopaminsko-endofrinski efekat, odnosno prirodni proces u mozgu kada se zajedno luče dopamin (motivacija i nagrada) i endorfin (smanjenje bola i osjećaj euforije).

“I kod nas se hormon sreće, hormon zadovoljstva, lučio kad smo bili d‌jeca, ali postepeno. Mi nismo svaki dan na dugme imali nešto, pa ćemo da budemo “vau”. Pa i kad smo imali te ekrane (televizijske), sjećam se za Novu godinu, kad su bili filmski maratoni, pa čekate, jer ima za dva dana neki film. Ja sam čekao kad je neki film o Brus Liju, pa to ide onako lagano, pripremate se a onda, poslije, kada film dođe, to je vrhunac i onda polako to pada. Tako je isto bilo i kad su rođendani u pitanju. Očekujete rođendan iz dana u dan. Čekate da stignu dugari, pa kad još otvarate poklone… I onda to polako pada, pada … Sad ne. Sada su d‌jeca naviknuta da odmah, u trenutku, dižu te hormone. I mi zapravo drogiramo d‌jecu, ne znajući ni što se dešava. Ona rastu i kada dođe u neku sedamnestu, osamnestu godinu, nema više što “da ga radi” i mora da se uzme nešto jače. To je problem koji ljudi ne uviđaju. To je opasan problem. Da bi se riješio treba imati selektivan, kritički orijentisan pristup - “može sve ali na kašikicu”, uz dogovor koliko kad i zbog čega”, kazao je između ostalog o. Oliver Subotić.

Поздрављајући присутне, архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которки, протојереј - ставрофор Немања Кривокапић је најавио могућност да о. Оливер Суботић током ове године буде поново гост у Котору, гд‌је је иначе и писао неке од својих књига.

Organizator predavanja bila je Srpska pravoslavna crkvena opština Kotor.

Predrag Nikolić

(Radio Kotor)